Добитник председничког предавања: Предавање награде Стенли Фан | Конгрес 2026

БЈ Џеон је директор БЈ Центра за свеобухватну негу Паркинсонове болести и ретке поремећаје кретања у болници Хјундае, професор емеритус на Националном универзитету у Сеулу и председник локалног организационог одбора за Међународни конгрес у Сеулу.

И ово је део серије конгреса MDS-а. Он ће, као што сам рекао, одржати предавање о додели награде Стенли Фан на конгресу. [00:01:00] Честитам др Џону и хвала вам пуно што сте нам се данас придружили.

Проф. БЈ Џеон: Хвала вам пуно и здраво свима. Апсолутна је привилегија бити данас овде у подкасту MDS. Добијање награде за предавање Стенлија Фана је велика част која ме чини дубоко пониженим. Оно што је чини још посебнијом јесте то што се овогодишњи Међународни конгрес одржава управо овде у мојој домовини, у Сеулу. Заиста сам узбуђен што данас могу да поделим своје путовање, своју дубоку личну везу са наслеђем др Фана и наш најновији рад на GCH1 са глобалном заједницом за поремећаје кретања. Хвала вам што сте ме позвали.

Др Сара Шефер: Знам да је ово лична част за вас због вашег односа са Стенлијем Фаном. Име је добило по др Фану, легендарној личности, као што сви знамо, у области поремећаја кретања. Ви сте лично провели време на Универзитету Колумбија као стипендиста код др [00:02:00] Фана и сигурна сам да сте много научили од њега.

Како је време проведено тамо обликовало вашу путању као клиничара и као истраживача?

Проф. БЈ Џеон: Примање ове награде је невероватно емотивно и значајно за мене. Моје време проведено као сарадник на Универзитету Колумбија потпуно је дефинисало мој пут. Пре него што сам отишао на Колумбију, поремећаје кретања сам посматрао првенствено кроз уџбенике. Али рад тамо, уз огромну посвећеност факултета и др Фахна, научио ме је како да сагледам пацијента који стоји иза болести.

Колумбија је била место где се клиничка изврсност сусретала са строгом научном радозналошћу. Научила ме је да никада не прихватим „не знамо“ као коначан одговор. Сваки сложени случај о коме смо разговарали на видео консултацијама уторком није био само загонетка коју је требало решити. Била је то покретачка снага коју смо морали да понесемо назад у лабораторију. Та прецизна мешавина емпатије поред пацијента [00:03:00] и истраживања поред лабораторије обликовала је целу путању моје каријере.

Др Сара Шефер: Звучи као да вам је др Фан био права инспирација, као што је био за многе, и наставља да буде. Др Фан је познат по својим научним доприносима, наравно, а такође и по свом менторству са колегама и ученицима током многих деценија. Како је он лично утицао на вас као едукатора и како његово вођство примењујете у својој каријери и како обучавате следећу генерацију ученика?

Проф. БЈ Џон: Др Фан је имао јединствено легендарно присуство, али као ментор, био је изузетно великодушан и стрпљив. Није само давао одговоре, већ нас је учио како да размишљамо и како да постављамо права питања. Још увек се сећам његових охрабрујућих речи када пројекат није ишао по плану. Научио ме је да је неуспех у истраживању само податак који нас усмерава у [00:04:00] бољем правцу.

Ово стрпљење ми је касније било кључно када сам се упуштао у сложеност GCH1 и Паркинсонове болести, што је захтевало године истрајности. Сада, као едукатор у Кореји, покушавам да поновим његово наслеђе. Својим колегама и студентима говорим исто што ме је др Фан имплицитно научио: „Слушајте пацијента и не бојте се да следите неконвенционалне хипотезе.“

Штавише, у овој садашњој ери све више затворених граница, размишљао бих о његовој глобалној перспективи. Др Фан је увек истицао своју љубав према обучавању међународних стипендиста, знајући да ће се вратити у своје земље и допринети тамо где је медицинска потреба већа. Активно се трудим да наставим његову филозофију у болници Националног универзитета у Сеулу [00:05:00], где поносно дочекујемо бројне стране студенте, укључујући и стипендисте програма Travel Grants.

Преношење те бакље глобалне интелектуалне радозналости и истинске бриге следећој генерацији је, верујем, најбољи начин да се ода почаст његовом менторству.

Др Сара Шефер: Подсећа ме на нешто што сам видела, да је најбољи научни исход не рећи „Еурека!“ јер потврђујете сопствену хипотезу, већ рећи „Хм, то је смешно“, а затим се упустити у зечју рупу истраживања зашто нешто можда није ишло онако како сте мислили да хоће.

Проф. БЈ Џон: Да, то је тачно.

Др Сара Шефер: И наравно, др Фан је своју каријеру провео окупљајући људе и са Друштвом за поремећаје кретања, и само ћу мало да се осврнем на једну од наших старијих епизода где сам интервјуисала др Фана о пореклу поремећаја кретања као специјалности и Друштву за поремећаје кретања.

Био је то заиста просветљујући интервју за мене и [00:06:00] препоручујем нашим слушаоцима да се врате и послушају. Осврћући се на ваше путовање од дана стипендирања до одржавања овог пленарног предавања, великог достигнућа и части у вашој домовини, ни мање ни више, у Сеулу, у Кореји, која је основна филозофија или страст која вас је покретала свих ових година?

Проф. БЈ Џон: Ако морам да одредим једну основну филозофију, то је апсолутни примат клиничког посматрања, нешто што је др Фан уградио у мој ДНК. Још увек се живо сећам како сам седео на његовим видео прегледима уторком ујутру током моје специјализације. Једног јутра, гледали смо видео пацијента са допа-реактивном дистонијом.

Видети тај драматичан, готово чудесан одговор на Л-допу ме је апсолутно очарало. То је био пресудан тренутак који је од тада покретао моје истраживање. Та фасцинација ДРД-ом и [00:07:00] основним путем синтезе допамина је оно што ме је природно довело до моје доживотне страсти према улози GCH1 у Паркинсоновој болести. Желео сам да то оштро клиничко запажање са болнице Колумбија преведем у смислену теорију. Стојећи овде у својој родној земљи, Сеулу, да одржим ово пленарно предавање, носећи страст која је распламсана у видеу у Њујорку пре неколико деценија, осећа се као прелеп тренутак затварања круга.

Др Сара Шефер: Као неко ко је био интензивно укључен у рад Међународног друштва за Паркинсонову болест и поремећаје кретања, како видите улогу глобалне сарадње у проналажењу следећег великог продора за поремећаје кретања? Доношење овога не само у образовање глобалне заједнице за поремећаје кретања, већ и у сарадњу на истраживачкој страни.

Проф. БЈ Џон: Наука једноставно не може да напредује у изолацији и захтева истински глобалну мрежу. У ствари, мој сопствени [00:08:00] рад на GCH1 и Паркинсоновој болести је директан производ овог међународног заједничког напора кроз тесну сарадњу са глобалним мрежама попут GEoPD и GP2. Обједињавањем ретких случајева из целог света, успели смо да добијемо податке које ниједан центар не би могао да има сам.

Зато је MDS екосистем толико важан. Да би се пронашао следећи велики лек, глобална сарадња више није опционална, већ је то план.

Др Сара Шефер: А наши слушаоци ће морати да оду на Конгрес МДС-а и на ваше дивно предавање поводом доделе награде Стенли Фан како би чули о резултатима све те глобалне сарадње са GCH1 код Паркинсонове болести и других поремећаја. Али је веома занимљиво чути приче о пореклу људи који праве толику разлику у овој области.

Имате ли неке завршне мисли за наше слушаоце?

Проф. БЈ Џон: Моја последња мисао би била порука следећој [00:09:00] генерацији клиничара и истраживача који ово слушају. Никада не потцењујте моћ пажљивог посматрања својих пацијената. Као што нас је др Фан увек учио, одговор који тражимо у лабораторији скоро увек почиње оштрим клиничким посматрањем поред кревета пацијента.

Желим да изразим своју најдубљу захвалност својим изванредним колегама, као и својим међународним сарадницима у GEoPD и GP2. Ово достигнуће припада свима нама. И на крају, још једном се захваљујем MDS-у и једва чекам да вас све дочекам у прелепом Сеулу на MDS 2026. Видимо се ускоро.

Др Сара Шефер: Видимо се тамо. Веома се радујем томе. Хвала вам пуно и још једном, честитке др Џону на овој великој части.

Проф. БЈ Џон: Хвала вам пуно. [00:10:00]