Добитник награде за председничко предавање: Награда за предавање Дејвида Марсдена | Конгрес 2026.

Честитам, Винченцо, и хвала ти на прилици да поново разговарамо.

Проф. Винченцо Бонифати: Хвала вам пуно, Тијаго. Велико ми је задовољство разговарати са вама и дискутовати о овој награди.

Проф. Тијаго Оутеиро: Разговарали смо прошле [00:01:00] године на Конгресу. Имао сам задовољство да вас интервјуишем, тако да знам мало о вашој прошлости, али можда можемо мало више да разговарамо о вашој каријери и шта вас је довело до овог лепог признања Друштва. И знам да сте добили вишеструка признања, укључујући награду председника MDS-а за изузетне заслуге и друге значајне међународне награде.

Дакле, желим да почнем питањем, како ова признања обликују вашу каријеру и ваше мреже и начин на који се повезујете са колегама, па можда чак и започињете нове пројекте?

Проф. Винченцо Бонифати: Пре свега, дозволите ми да кажем да ми је велика част што сам добио ову Марсденову награду. Мислим да је за сваког неуронаучника или истраживача поремећаја кретања ово остварење сна да добије ову награду, тако да сам веома почаствован и веома срећан због овога.

Добијање награда и признања на међународним састанцима је добро за вашу мрежу, наравно, посебно за људе [00:02:00] који се баве истраживањима попут проналажења гена. Ово је игра која укључује много сарадње. Заправо, припремајући предавање Марсдена, прегледао сам своје мреже сарадње и избројао сам, мислим, више од 100 различитих веза са различитим центрима на четири континента, и заправо је немогуће навести их све на једном слајду.

Дакле, ова врста истраживања се заиста заснива на великој сарадњи са одличним клиничарима, посебно онима који карактеришу породице на којима радимо. Огроман је подстицај бити препознат за своје истраживање јер ће вас тада контактирати и друге особе и покушати да успоставе додатне везе.

Али поред награда, у мом случају, прво важно откриће, које је био ген DJ-1, још 2003. године, био је огроман подстицај за моју каријеру, за моју мрежу. Након те публикације, која је изашла у [00:03:00] часопису Science , било је доста људи који су желели да сарађују и пошаљу ми узорке и породице.

И зато мислим да је можда најважнији фактор за изградњу успешне мреже имати важне радове и одржавати важна предавања на конгресима. Али такође, наравно, бити признат наградама. Апсолутно.

Проф. Тијаго Оутеиро: Вратићемо се на вашу науку за минут, али желим само да се вратим и кажем нашим слушаоцима како сте почели да се бавите овом облашћу. Дакле, школовали сте се за неуролога у Риму, а затим сте прешли на хуману молекуларну генетику на Еразмус Медицинском колеџу у Ротердаму, где сте професор. Можете ли нам проћи кроз ваше путовање и шта вас је привукло из клиничке неурологије у генетику?

Проф. Винченцо Бонифати: Да. Студирао сам медицину и дипломирао у Риму, у Италији, а затим сам тамо добио и сертификат из клиничке неурологије и почео да радим као неуролог на Универзитету у Риму, заузет дијагнозом и терапијом, посебно пацијената са Паркинсоновом болешћу [00:04:00]. Такође и другим поремећајима кретања, али посебно Паркинсоновом болешћу.

Онда сам током свог клиничког рада схватио да постоји толико много пацијената са Паркинсоновом болешћу који пријављују позитивну породичну историју, што у то време, а говоримо о пре 35 година, није било препознато. Није било много људи који су заиста тражили породице са Паркинсоновом болешћу.

Уџбеници из неурологије су говорили да је Паркинсонова болест спорадична, да није генетска, да нема породичне историје. Заправо, породична историја се сматрала критеријумом искључивања за клиничку дијагнозу Паркинсонове болести. Дакле, у том контексту, постао сам толико фасциниран чињеницом да је можда један од четири пацијента имао породичну историју болести, и почео сам да тражим... испитујем те рођаке. Својим аутом, возећи се аутом викендом, по селима око Рома да видим те људе јер нису хтели да дођу на универзитет, а у то време није било истраживачких грантова за то.

Било је то као хоби. И [00:05:00] онда сам корак по корак сакупљао много породица, што ме је довело на састанке, представљајући постере о породицама са Паркинсоновом болешћу из Италије, и то је изазвало интересовање других људи из целог света који су се бавили истим стварима. Што ме је довело у контакт са Анитом Хардинг, која је била пионир у неурогенитици, док је формирала европски конзорцијум за генетику Паркинсонове болести средином 90-их.

То је био мој почетак, рецимо, истраживања генетике светске класе. И неколико година касније, моја фасцинација генетиком је била толико јака да сам желео да пређем у лабораторију како бих се заиста придружио другом делу сарадње. Дакле, прелазећи са истраживања клиничких карактеристика, на истраживање ДНК тих породица, и зато сам се преселио у Холандију и променио посао, и од тада сам остао тамо.

Остао сам овде. Више се нисам вратио у клинику.

Проф. Тијаго Оутеиро: Дакле, сигурно сте имали неколико ментора током свог путовања. Дакле, да ли постоје нека имена која желите [00:06:00] да истакнете и можда нам кажете како су она обликовала начин на који данас размишљате о поремећајима кретања?

Проф. Винченцо Бонифати: У Риму, мој ментор је био Ђузепе Меко, професор неурологије задужен за клинику за Паркинсонову болест. Научио ме је клиничким аспектима дијагнозе и терапије Паркинсонове болести. Такође је био веома добар ментор у неуропсихијатријским аспектима неурологије, који су веома важни.

Нажалост, преминуо је пре неколико година прерано, данас би био веома срећан да је присуствовао мом предавању у Марсдену. Али онда, када сам се преселио у Холандију, пронашао сам два веома важна ментора, посебно Петера Хјутинка. Он је био шеф лабораторије за истраживање поремећаја кретања у Ротердаму.

И он је можда био најважнији ментор за мене у научном смислу. Упознао ме је са принципима истраживања људске генетике, посебно са анализом повезаности, начином дешифровања генетског кода у великим породицама, што је било заиста кључно за велика открића [00:07:00] у последњих 20 година у генетици.

И такође, након што се Петер преселио у Амстердам, Бен Остра, који је био, рецимо, редовни професор на нашем одсеку. Он је такође био мој последњи велики ментор у мојој каријери. И постао сам ванредни професор, а затим и редовни професор у лабораторији Бена Остре. А након његовог пензионисања сада сам, рецимо, најстарији у истраживачкој групи.

Проф. Тијаго Оутеиро: То је невероватна каријера и поменули сте велика имена, тако да сам сигуран да је било веома узбудљиво и стимулативно радити са свим тим колегама.

Проф. Винченцо Бонифати: Петер Хуетинк је био главни аутор открића тау гена, на пример, као узрока фронтотемпоралне деменције, што је једно од његових достигнућа. Тау ген је заправо пронађен док сам већ сарађивао са Петером из Италије као неуролог. А Бен Остра је отац гена Fragile X, једног од првих великих открића у молекуларној генетици свих времена. Био сам у сјајном окружењу, веома [00:08:00] стимулативном окружењу.

Проф. Тијаго Оутеиро: Да. Дакле, то вам је очигледно помогло да постигнете сва велика открића која сте постигли. Зато бих желео укратко да се осврнем на њих и да вас питам која су, по вашем мишљењу, прекретничка открића у генетици која сте направили током година?

Већ си поменуо DJ-1, али не знам да ли желиш да истакнеш још неке.

Проф. Винченцо Бонифати: Мислим да је DJ-1 био почетно велико откриће, али моја улога тамо је и даље била улога младог колеге. Био сам, некако еквивалент докторанта, истраживач у групи. Пронашао сам DJ-1 рукама, али је и даље била улога млађег колеге, улога младог колеге.

Неколико година касније, још једно важно откриће, које је дошло заправо док је моја лабораторија већ била успостављена, дакле са мном као главним истраживачем, било је откриће болести транспорта мангана изазване мутацијом у гену носача растворених материја, SLC30A10, који се у то време сматрао транспортером цинка.

И идентификовали смо га као [00:09:00] главни транспортер мангана код човека. То није било само решење ретке болести, већ је био и почетак новог поглавља у медицини, метаболизма мангана код човека. А сада знамо да постоје најмање три протеина, кодирана различитим генима, који играју различите улоге у транспорту мангана у различитим органима у телу.

Ово је диван пример моћи открића у људској физиологији овог ретког облика генетике. Тако проналазите узрок људске болести, ретке болести у већини случајева, а можда и начин терапије за те пацијенте. Али истовремено, осветљавате физиологију код човека.

И овај поремећај транспорта мангана је веома добар пример тога. Зато сам веома поносан на то откриће.

Годинама касније, још један који ми је заиста веома драг јесте откриће гена за генерализовани облик дистоније са раним почетком, а то је EIF2AK2. То је киназа [00:10:00] еукариотског иницијационог фактора 2 алфа, који је интегрални протеин интегрисаног одговора на стрес код човека.

Већ је било много назнака да је дистонија повезана са дисфункционалним одговором на стрес, али ово откриће је заиста поставило једног од централних играча у путу као узрок генерализоване дистоније код људи. Дакле, заиста потврђује ову хипотезу да је дистонија, барем неколико генерализованих облика са раним почетком, можда ако желите, најгорих облика клинички, израз измењеног одговора на стрес у ћелијама.

Ово, по мом мишљењу, има важне импликације и за развој могуће терапије за ову болест. И многи гени, укључујући DYT1, DYT6, чак и саркогликанску дистонију, на овај или онај начин утичу на овај пут. Али наш ген, онај који смо пронашли у мојој лабораторији, је заправо у центру тог пута. Дакле, по мом мишљењу, ово је такође научно важан допринос.

Било је [00:11:00] и других открића, наравно, других гена. Свако од њих би могло открити још један део мозаика за Паркинсонову болест или за дистонију. Сада радимо на још једном веома лепом открићу код Паркинсонове болести. То је нови ген, који још није објављен, и заправо планирам да мало говорим о томе на крају Марсденовог предавања. То је ген за који мислим да ће бити прилично занимљив због својих импликација у патогенези Паркинсонове болести и преваленцији у популацији.

Проф. Тијаго Оутеиро: Заиста се дивим вашем раду јер не само да радите невероватне студије о људској генетици, већ се бавите и механизмима, а ваш рад је заиста донео нове увиде у механизме болести. Дакле, то је, наравно, веома важно како бисмо једног дана могли покушати да лечимо ове поремећаје боље него што то радимо данас.

Дакле, то је веома импресивно.

Проф. Винченцо Бонифати: Хвала вам пуно. Заправо да, то је наш циљ, да пронађемо терапију.

Проф. Тијаго Оутеиро: Сада, остављајући неки [00:12:00] преглед заснован на вашем искуству млађим слушаоцима. Који савет можете дати млађим истраживачима који покушавају да уђу у област поремећаја кретања, а можда чак и људске генетике? Да ли постоји неки савет који им можете дати о томе како би требало да обликују своје каријере?

Проф. Винченцо Бонифати: Мислим да је будућност генетике заиста светла. Дакле, пре свега, моја порука младим људима је да ако желе да се баве истраживањем генетике за поремећаје кретања, то је и даље веома добро и уверен сам да ће бити још много генетских открића.

Дакле, то је дефинитивно област у коју млади истраживач може да инвестира. Али наравно, постоје и друге. Оно што је за мене било важно у мојој каријери су, мислим, три ствари. Једна ствар је имати добре идеје, видети нешто можда пре других што може бити важно и радити на томе.

Да [00:13:00] радите веома напорно. Морате да радите веома напорно јер је тешко, пронаћи важне ствари је тешко. Очигледно тешко. Зато морате да потрошите много времена и будете упорни, готово опседнути нечим, да бисте заиста постигли важне резултате.

И такође, мислим да је потребно имати мало среће. То је такође важно у животу јер познајем много веома добрих генетичара који нису пронашли много гена и они су такође... понекад је важно бити у правом тренутку, у право време, на истом правом месту, имати добру везу са клиничарима, са лабораторијама.

Као што ћу рећи на предавању, свако генетско откриће, барем за мене, је посебна прича и има другачији укус. Понекад је то сарадња са посебним клиничарем, понекад са посебним научником. Дакле, морате бити способни за флексибилност, рецимо, и у својој каријери.

 Барем је то, по мом мишљењу [00:14:00], био кључ мог успеха у истраживању.

Можда је једна важна порука коју бих желео да пренесем младој генерацији да морате бити истрајни. Морате дуго радити. Важан пројекат није пројекат од једног месеца, шест месеци. Може трајати годинама.

Проналажење DJ-1 ми је трајало две године рада, и нико на почетку није гарантовао да ћу пронаћи ген. Могао је то бити потпуни неуспех, зар не? Дакле, морате радити и бити страствени у вези са својим послом, а да вас не обесхрабре неуспеси и чињеница да морате понављати експеримент много пута. Мислим да у данашњем свету, са бомбардовањем са интернета и вестима, лако стичете перцепцију успеха из многих углова света.

Све се дешава и изгледа као, да, и ја могу нешто да урадим и то ће функционисати и биће успешно. Али нажалост, стварност није таква.

Проф. Тијаго Оутеиро: Ми [00:15:00] знамо да наука није таква.

Проф. Винченцо Бонифати: Када смо били докторанти, није било интернета, тако да је пут до успеха био потпуно другачији, зар не?

Можда је данас све појачано, све је убрзано, и то може довести до погрешне перцепције о томе шта је лако бити на крају успешног пројекта, зар не? Барем ја то данас доживљавам, овај изазов.

Проф. Тијаго Оутеиро: Да, да морају вредно да раде и остану приземљени и фокусирани. То је веома важно. А сада, ако погледамо унапред, само за наше последње питање, ако погледамо за 10 година од сада, замислите да смо сада 2036. године, где мислите да ћемо бити у погледу генетике Паркинсонове болести?

Проф. Винченцо Бонифати: Посебно за Паркинсонову болест, за 10 година од сада, већина, ако не и све генетске варијанте повезане са овом болешћу, биће идентификоване. GP2 ради фантастичан посао како би поставио темеље за овај преостали део открића дизајном случај-контрола, зар не?

Дакле [00:16:00] прикупљање великог броја случајева и контрола, тражење било које врсте варијансе, од ретких до уобичајених, које могу играти улогу у болести. Не сумњам да ће сва ова каталогизација варијација које су повезане са болестима бити у потпуности схваћена. У међувремену, такође, поново, породични приступ ће наставити да даје резултате, а породични приступ и студије генетске асоцијације ће међусобно комуницирати и унакрсно оплодити свој истраживачки простор.

Али питање ће тада бити како претворити генетско откриће у путеве за терапију и превенцију. Мислим да ће то бити главно истраживачко питање за 10 година од сада. И надам се да ћемо до тада већ имати и неку потврду транслационе вредности ових генетских открића.

Тренутно се већ спроводе многа клиничка испитивања заснована на генетским открићима, било да је у питању GBA или синуклеин или LRRK2. То су три најважнија [00:17:00]. Још увек је тешко показати ефекат модификације болести. Да, то је тешко. То такође захтева много времена и много труда. Али за мене, нема сумње да је ово пут у будућност. Ово је пут напред за модификацију болести и на крају превенцију болести. Кључно питање ће бити када морате покушати да лечите субјекте, јер када је болест клинички евидентна, може бити прекасно, чак и ако је ваша мета исправна, ако је лек исправан.

Можда је једноставно прекасно да би било клинички релевантно. То је моја брига. Зато мислим да ће истраживање ране дијагнозе и биомаркера болесног стања пре клиничке експресије бити веома важно у наредних 10 година.

Проф. Тијаго Оутеиро: Хвала вам, Винченцо. Дакле, дефинитивно сте оставили много важних идеја, а такође и најаву за све нас да одемо и послушамо ваше предавање на конгресу. Винченцо, желим још једном да вам се захвалим на овој прилици, што сте разговарали са нама и рекли нам мало [00:18:00] о вашој каријери и где смо данас са људском генетиком и свим вашим важним открићима.

Зато ти хвала пуно, Винченцо.

Проф. Винченцо Бонифати: Хвала вам пуно, Тијаго, и хвала слушаоцима и видимо се ускоро у Сеулу.

Проф. Тијаго Оутеиро: Хвала вам. Интервјуисали смо професора Бонифатија поводом његове награде Дејвид Марсден 2026. године. Хвала свима на слушању и придружите нам се у нашим предстојећим подкастима. [00:19:00]