Историја поремећаја кретања: Животињски модели за проучавање Паркинсонове болести

Као што знамо, истраживање Паркинсонове болести се ослања на животињске моделе више од пола века. Међутим, знамо да ниједан модел у потпуности не обухвата људску болест. И данас ћемо се осврнути на то како су се ови модели појавили, шта су нас научили, шта нису успели да нас науче и куда иде ова област.

И за ово, имам задовољство да угостим др Франциску Рихтер-Асенсио са Ветеринарског универзитета у Хановеру, у Немачкој, која је шефица Одељења за фармакологију и токсикологију, као и др [00:01:00] Џефа Кордовера, оснивача и директора Банер центра ASU на Државном универзитету Аризоне у САД.

Хвала вам обојици што сте ми се придружили. Веома сам срећан што имам такве лидере у области истраживања Паркинсонове болести и стручњаке за животињске моделе, тако да ће ово бити веома информативно за нашу публику. И желим да почнем са једним веома основним питањем. Па зашто су нам потребни животињски модели?

То је оно што желимо да знамо. А ако бисмо могли да се вратимо неколико деценија уназад, шта су истраживачи знали и зашто су животињски модели сматрани важним за проучавање Паркинсонове болести? Дакле, Џефе, можда би ти могао први да кренеш.

Проф. Џефри Кордовер: Дакле, постоји низ разлога зашто су нам потребни животињски модели. Прво, ако ћемо развијати нове терапије, морамо се уверити да су безбедне, ефикасне и добро подношљиве, и да можемо да радимо те студије на животињским моделима. Оно што смо у почетку мислили јесте да је Паркинсонова болест само допаминска болест, нигростријатална дегенеративна болест.

И тако [00:02:00] модели који су развијени биле су лезије изазване 6-хидроксидопамином код глодара. И на крају, након открића МПТП-а код нељудских примата, МПТП је постао модел. Али ови модели, сада знамо да је Паркинсонова болест, по правилу, копатолошка болест. Много тога није у реду у мозгу пацијената са Паркинсоновом болешћу.

Дакле, морамо да променимо наше системе моделирања како бисмо боље опонашали оно што се заправо дешава код пацијената са Паркинсоновом болешћу. Један од првих великих корака у том правцу био је рад који смо Патрик Брандин и ја урадили откривши да се патологија алфа-синуклеина јавља код трансплантата код пацијената са Паркинсоновом болешћу.

И то је довело до тога да Вирџинија Ли и њене колеге покажу да преформиране фибриле синуклеина драматично м-моделирају синуклеинопатију која се види код већине, [00:03:00] али не код свих пацијената са Паркинсоновом болешћу. Сада такође знамо да тау игра велику улогу у патологији Паркинсонове болести, па зато развијамо моделе копатологије у којима ће животиње имати синуклеин, тау и амилоид, јер су то три највеће копатологије.

И знамо да када се врши ко-патологија, то појачава патологију и побољшава клиничке аспекте код ових животиња и они су тежи. Дакле, ово су актуелнији развоји у будућности.

Проф. Тијаго Оутеиро: Хвала вам, Џефе. Дакле, већ сте дали диван преглед одакле смо дошли и куда идемо. Али Франциска, можда бисте могли мало корак по корак да објасните шта очекујемо да м-модели заправо моделирају. Могли бисмо очекивати да моделирају патологију као што је Џеф говорио, али постоје и други аспекти Паркинсонове болести које бисмо желели да моделирамо.

Можете ли мало детаљније објаснити ово? 

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Да. Дакле, Џеф је већ [00:04:00] направио веома леп резиме, зар не? Од свих различитих модела, мислим да је постало јасно да су неки модели били веома важни за репликацију симптома. Дакле, то заправо називамо знацима у моделима, али и патологијом. А онда смо се даље бавили механизмом. А оно што можете да урадите са моделом, можете размишљати о валидности.

Дакле, оно што радимо јесте да размишљамо о конструктивној валидности, валидности лица и предиктивној валидности. Конструктивна валидност значи да модел треба да буде што је могуће ближи стварној етиологији болести. Дакле, ако користим токсин који заправо никада неће ући у људски мозак, онда то није добра конструктивна валидност.

Међутим, ако токсин уништи допаминергичке неуроне, у том смислу, он донекле испоручује конструктну валидност, а оно што ће донети је промена симптома, знакова. Донеће знаке паркинсонизма, а то је добра лицезна валидност. Дакле, лицезна валидност би били знаци, симптоми у моделу.

И [00:05:00] заправо, и конструктна и лицезна валидност су важне за развој лекова јер ће лек циљати нешто у конструктној валидности. Надамо се да ће помоћи неуронима да преживе или ће заменити допамин, а затим ће променити и учинити да симптоми, барем ублаже симптоме, знаке у моделу.

И идеално би било да онда имамо предиктивну валидност. Мора се рећи да смо за оне симптоматске терапије које су развијене 1970-их и са знањем из 1960-их, попут леводопе, која је и даље златни стандард, користили оне моделе који су били индуковани токсинима и имали су добру валидност лица, а имали су и веома добру предиктивну валидност за терапију замене допамина, а такође и за дискинезију изазвану леводопом.

Али сада, као што сте већ чули од Џефа, идемо далеко даље од тога, и крећемо се много више ка механизмима и протеинима и агрегацији ко-патологија и свему томе. А за те моделе то нису прави модели за коришћење у ту сврху. Морамо [00:06:00] да одемо до скупа модела, да моделирамо тачно те конструктне валидности, а онда се надамо да ће оне у неком тренутку имати предиктивну валидност како би се развила терапија која модификује болест.

На пример, успорите напредовање болести.

Проф. Тијаго Оутеиро: Да. Хвала вам. Дакле, већ смо много чули о различитим врстама модела, моделима заснованим на токсинима, о неким моделима заснованим на генетици и неким моделима заснованим на ширењу патологије које је Џеф такође развио и поменуо.

Имамо много модела. Такође имамо широку публику нашег подкаста, а многи наши слушаоци су такође научници и користе моделе у својим истраживањима. Зато је веома збуњујуће када размишљате о моделима Паркинсонове болести јер буквално постоје стотине модела које би неко могао да изабере.

Не постоје само модели сисара, већ су то они које данас обрађујемо, али бисмо могли да говоримо и о моделима мува или моделима црва. Али данас се фокусирамо на моделе сисара на мишевима, пацовима и нељудским приматима. [00:07:00] Дакле, чак и ако само размишљамо о овим животињама, има их доста. Па како би требало да размишљамо о томе који је најбољи модел? Који модел би требало да користи стручно истраживање? Да ли уопште постоји тако нешто? Да ли би стручно истраживање требало да користи један модел или би требало да користи више модела? 

Проф. Џефри Кордовер: Дакле, вишеструки модели су увек бољи. Али мислим да морате дефинисати које питање постављате. Дакле, користећи моделе засноване на токсинима, успели смо да развијемо леводопе, како др Рихтер каже да су златни стандард, а такође и дубоку стимулацију мозга. Али они ће утицати само на основне моторичке симптоме.

Али морате дефинисати шта заиста циљате. Сада, две ствари које доводе људе у домове за старе су деменција и падови, а то није нигростриатална функција. Дакле, потребно је да се обратите другим врстама модела, и ја сам заиста веома позитиван у вези са моделима ко-патологије јер они доводе у игру тау и амилоид. Друга ствар су падови. Дакле, проблеми са равнотежом доводе људе у домове за старе јер [00:08:00] падну, сломе кук, никада се не опораве, као што су били пре-пре пада. Дакле, пре свега, желите да дефинишете које питање желите да поставите. Ако желите да циљате на когницију, 6-хидроксидопамин, МПТП, они нису релевантни, тако да то не бих ни разматрао.

Али, морао бих да идем у другом правцу. Друга ствар коју желим да истакнем, не значи да модели токсина немају користи, јер су потешкоће са овим другим моделима то што не стварају лезије величине које су тако велике као модели токсина. Дакле, не можете изазвати дискинезије користећи алфа-синуклеин претходно формиране фибриле или друге врсте испоруке синуклеина. Дакле, сада радимо студије елиминишемо дискинезије код мајмуна генском терапијом за Cav1.3. Не бих могао то да урадим ако бих само користио синуклеинске моделе. Дакле, пре свега, желите да будете свесни каква је заправо патологија код пацијената и да будете свесни који модели се баве [00:09:00] симптомима које заиста циљате. 

Проф. Тијаго Оутеиро: Хвала вам. Франциска, сада се фокусирајући на генетске моделе, које сте интензивно користили, и на трансгене моделе синуклеина, можете ли нам дати кратак преглед када је ова област почела и где смо тренутно, и које моделе треба узети у обзир?

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Да, заправо се може рећи да је почело открићем, зар не? Улоге алфа-синуклеина, што је било 1997. године. И од тада је било много наде. Ако променим алфа-синуклеин код глодара, код миша, добићу савршен модел и моћи ћу да га користим. И у почетку је било помало разочаравајуће јер, као што је Џефри Кордауер управо рекао, то је проблем.

Они не губе неуроне у тој мери на коју смо навикли код модела токсина. Али то се очекивало на почетку, зар не? Тако су истраживачи почели да прекомерно експресују алфа-синуклеин, мутирани алфа-синуклеин и нису добили велики губитак допаминергичких неурона. Много модела је враћено у фиоку.

И у време 2007. године када сам се придружила лабораторији [00:10:00] за Мари-Франсоаз Шеселе, а тамо је била и Шила Флеминг, радили су са моделом који прекомерно експресује алфа-синуклеин. И овим мишевима је потребно до 14 месеци старости пре него што дође до губитка допамина. И многи истраживачи би их одмах вратили у фиоку, али нису, а ни ми нисмо, и наставили смо са карактеризацијом, и открили смо агрегацију алфа-синуклеина, споро напредовање, упалу, немоторне, моторне симптоме.

И отишли ​​​​смо даље и посматрали продромалне фазе. Дакле, област се заиста променила. Али онда смо схватили да нам и даље требају модели где имамо губитак ћелија. Тако су људи развили даље моделе попут модела који су имали мутацију.

Затим се поље померило на претходно формиране фибриле, што је било повезано са открићем или са концептом да је алфа-синуклеин протеин сличан приону и да се може ширити, патологија се може ширити.

Дакле, ово је заиста поново трансформисало област. Али сваки од ових модела одговара на специфично питање. Као што је модел преформе [00:11:00] фибрила, наравно, вештачки модел, зар не? Јер се не дешава пацијенту да га неко убризга у мозак, већ реплицира веома специфичну патологију. У неким моделима доводи до упале, али то није јака упала.

Људи често кажу да не добијају много неуродегенерације ни са овим моделом. То не значи да га треба занемарити јер се и даље реплицира на патологији и можете га користити за тестирање лекова или за развој нових лекова који ометају агрегацију и ширење синуклеина. Дакле, сваки модел има своју улогу у њему.

Исто важи и за ААВ моделе. Они су прилично тешки. Прекомерно експресујете алфа-синуклеин убризгавањем ААВ-а у супстанцију нигру, али тамо добијате губитак ћелија и добијате велику упалу. Добијате поремећај крвно-мождане баријере. Дакле, из одређене сврхе, и даље можете одлучити да користите овај модел. Дакле, за мене је најбољи модел заправо модел који је добро окарактерисан, а истраживач који користи овај модел [00:12:00] много зна о њему, окарактерисао га је, разуме како је патологија повезана са науком и шта може да предвиди у вези са терапијом. Дакле, то је заправо алат, и ради се о томе како рукујете тим алатом и знању које имате да бисте руковали тим алатом.

Проф. Џефри Кордовер: Једна ствар, ако могу само брзо да се укључим, јесте модел који људи не користе довољно. Паркинсонова болест је неуродегенеративна болест повезана са старењем, и не користимо довољно старе животиње. Ја их користим код нељудских примата, и они имају природно присутни амилоид. Дакле, знате, шта год да манипулишем, и даље имају барем део копатологије коју сматрам релевантном, симптоме и патологију старијих пацијената са Паркинсоновом болешћу.

Проф. Тијаго Оутеиро: Да. Хвала вам, Џефе. Ово ме доводи до једне важне тачке, а то је да модели глодара имају много предности јер их је много лакше држати у објекту за животиње. Не заузимају толико простора, али и даље постоји јединствена вредност за [00:13:00] моделе нељудских примата. И у време када чујемо толико људи како доводе у питање употребу животиња као истраживачких модела, можемо ли и даље оправдати коришћење животиња као што су нељудски примати за ову врсту истраживања? Да ли су нам потребне или смо у фази када бисмо их могли заменити?

Проф. Џефри Кордовер: Па, хвала вам што сте ми дозволили следећи сат да одговорим на то питање. Мислим да је веома важно да су нам потребни нељудски примати. Мислим да су, пре свега, њихови мозгови већи, посебно када се ради о терапији. Можете добити много боље очитавање код примата него код мишева, јер немају префронтални кортекс, па је тешко радити когницију код мишева. Ако желите да радите когницију, мислим да су нељудски примати веома важни. Џон Марсден и ја смо развили модел тауопатије код мајмуна за који мислим да је најбољи модел тауопатије који постоји, и тако смо у могућности да добијемо ко-патологије за процену и патогенезе и терапије. Дакле, мислим да чак и са [00:14:00] трошковима, чак и са другим стварима које сте поменули, Тијаго, мислим да је кључно да користимо нељудске примате као улаз у клиничка испитивања са пацијентима.

Проф. Тијаго Оутеиро: Да. Хвала вам. Заиста желим да будем веома јасан са овом поруком јер постоји тенденција да се мисли да можемо моделирати тако сложену болест користећи друге врсте модела, које сви прихватамо као веома корисне за друге врсте студија, али постоје питања на која треба одговорити користећи ове врсте модела.

И зато је ово јасна порука коју треба да пренесемо. Франциска, желела сам да се дотакнем још једне осетљиве теме у овој области, а то је, можда сви грешимо и патологија, синуклеинска патологија или протеинска патологија није прави пут. Можда оно што треба да узмемо у обзир је губитак функције, протеинопенија.

Али имамо много доказа из ових модела који подржавају идеју да нешто није у реду, везано за акумулацију ових протеина. Можете ли нам дати неки [00:15:00] увид у оно што смо научили из ових животињских модела, а што подржава ову идеју да можда ова област није сасвим луда? Не знамо истину.

Не знамо шта узрокује болест, али постоји много доказа који подржавају идеју да је патологија протеина вероватно донекле важна.

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Да. Дакле, као научник, зна се да никада није црно или бело, зар не? Мислим да је на неки начин заправо тачно и једно и друго. Имамо животињске моделе где прекомерно експресујемо алфа-синуклеин, баш као што утростручење алфа-синуклеина може бити узрок Паркинсонове болести, зар не? Или мутација алфа-синуклеина може изазвати фамилијарну Паркинсонову болест.

То можемо да урадимо у моделима и можемо да реплицирамо велики део патологије у науци. Што, међутим, не значи да нема губитка физиолошке функције протеина који заправо постоји, па чак можемо видети и неке доказе за то у моделу. То је комбинација. Имате неки губитак који је релевантан можда [00:16:00] за одређене симптоме, што је такође релевантно можда у одређеним фазама болести, али дефинитивно имате агрегацију.

И једна ствар коју не бих постулирао само на основу чињенице да можда имате мали губитак, зар не? Не бих уносио више алфа-синуклеина у мозак као терапију. Ту сам заиста јасан јер сваки пут када повећамо алфа-синуклеин у било којим околностима, ћелијском моделу или чему год, то није добра ствар.

Увек је случај да ако имате више тог протеина, а то важи и за друге амилоидне протеине, његова количина се повећава и донекле се агрегира. И ми заправо претпостављамо да је ово и физиолошка функција алфа-синуклеина. То није, као, грешка еволуције. То можда ради да би спречио неке инфекције.

Дакле, неуроинфекција је велика истраживачка линија у мојој лабораторији где показујемо да се алфа-синуклеин повећава у својој експресији ако имате одређене вирусне инфекције. А онда воли да се агрегира. Гради неку врсту баријера [00:17:00] у основи да би ти вируси ушли или извршили своју патологију. Дакле, то је физиолошко, али ако га додате споља нерегулисано, то... за мене ће само повећати патологију, копатологију. Дакле, ту сам заправо прилично јасан. 

Проф. Џефри Кордовер: Мислим да је то био савршен одговор, из различитих перспектива. Оно што бих желео да додам јесте да ако имамо ове ко-патологије и имамо ове протеине који се шире, шта ћемо онда напасти из терапеутске перспективе? Да ли има смисла покушати смањити алфа-синуклеин када и даље имате тау и амилоид и TDP-43?

Дакле, оно што моја лабораторија ради јесте да се бави подручјима где имате жариште свих патологија. Лизозомална функција, која ће очистити све погрешно савијене протеине. Упала се јавља код свих неуродегенеративних болести и укључена је у све протеинопатије. Дакле, проучавамо иризин, протеин за који знамо да ће смањити синуклеин, тау и [00:18:00] амилоид. И ово сада радимо на нељудском примату који је управо добио средства за ово. Веома смо узбуђени због овога. Али мислим да одлука да се крене по терапију мора да разуме праву патологију која се налази у мозгу пацијената са Паркинсоновом болешћу. Стотине милиона долара су потрошене покушавајући да се смањи алфа-синуклеин, и чак и ако будете успешни, шансе за снажну клиничку корист су мале.

Узмимо, на пример, Алцхајмеров простор, где имате ову имунологију, ова антитела која могу да очисте амилоид. Па, недвосмислено је приказано на ПЕТ-у, али ниво функционалне користи је тривијалан током дужих временских периода. Дакле, разумевање патологије, а затим и њено терапијско решавање у целини, мислим да је заиста веома важно у будућности. 

Проф. Тијаго Оутеиро: Да, и Џефе, хм, Франциска и ја бисмо могли да поделимо са вама недавну фрустрацију око пројекта који је [00:19:00] такође имао за циљ да испита копатологије, а који није добио финансирање. Али то је тема за другу причу.

Проф. Џефри Кордовер: Дођите у Аризону.

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Претпостављам. Желели смо да радимо са синуклеином, тау протеином и TDP-43, и имали смо, као, заиста одличан конзорцијум. Али да, Немачка није била спремна за ово, претпостављам.

Проф. Тијаго Оутеиро: Немачка пропушта овај воз. Пушта га да прође, и то је штета. Али у сваком случају, да бисмо усмерили нашу дискусију на новији ниво, желео бих да се вратим на етички аспект коришћења животињских модела, јер је ово веома важно. Не желим да будем површан по овом питању. Желим да замолим сваког од вас да оправда нашим слушаоцима који су можда забринути због ствари које радимо у лабораторији, како можемо да оправдамо коришћење животиња за истраживања која желимо да спроводимо.

Проф. Џефри Кордовер: Па, пре свега, не можете ништа да урадите животињи [00:20:00] без добијања онога што називамо институционалним, IACUC одобрењем. Овај IACUC одбор чине ветеринари, лаици, научници и пацијенти. Дакле, ви онда кажете: „Урадићу X, Y и Z.“ Можете да урадите само X, Y и Z. И морате све да урадите што је могуће хуманије, и то је оно што овај одбор ради, и постоји надзор за ову врсту ствари. Дакле, ја много радим са нељудским приматима. Под посебним сам надзором, што ми је у реду. И трудимо се да минимизирамо стрес и бол на сваком кораку.

Проф. Тијаго Оутеиро: Франциска, ви сте на ветеринарској школи, тако да се доста бавите овим питањима.

Ви посматрате не само своја истраживања, већ и истраживања која спроводе други, такође користећи животињске моделе. Дакле, какво је ваше мишљење? Наравно, знам да подржавате истраживања на животињама, али како бисмо требали да гледамо на [00:21:00] ово?

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Да. Дакле, понекад се стиче утисак да је то нови концепт, али 3R концепт је из 1959. године и примењује се већ дуже време. Дакле, смањите, усавршите, замените. Дакле, смањите, користите мање животиња. Користите само онолико животиња колико је потребно, важно за ваше истраживачко питање. Усавршите, тако да, на пример, користите аналгетике, зар не?

Дакле, животиње не осећају бол. И замените. Дакле, ако вам није потребна животиња, ако можете да користите ћелијску културу или органоид, користите. И истраживачи су то урадили јер нико не користи животињу или посебно развијену животињу ако није потребно, зар не? И то радимо већ дуго времена, али сада је постало оперативније и постоје специфични закони и одбори као што смо већ чули.

Али оно што бих желео да додам јесте заправо добро осмишљена студија у којој је животиња здрава осим прецизно дефинисане болести и стања које желите да моделирате, зар не? Дакле, [00:22:00] животиња је здрава осим тога. То користи и добробити животиња и научном квалитету вашег истраживања.

Дакле, у том погледу, добробит животиња и научни циљ су заправо уско повезани, и то је већ нешто што је важно разумети. Такође, етички стандарди уопште, они нису уклесани у камену, зар не? То је нешто што се развија са науком, са вредностима које имате у друштву.

Дакле, важно је да морамо да наставимо да комуницирамо о томе шта ми овде радимо, о томе зашто користимо животињске моделе. И верујем да организације пацијената могу бити веома важне за то јер могу помоћи нама научницима. Могу да говорим из перспективе научника, али већина посла који обављамо води донекле ка терапији, зар не?

Развоју терапије, чак и основним истраживањима. И било би сјајно када би било још више комуникације и од стране пацијентских организација како би заједнице, друштво разумело и подржало нас у спровођењу [00:23:00] овог истраживања.

Проф. Џефри Кордовер: Могу ли да нагласим нешто што је, мислим, др Рихтер рекла, а што је заиста важно, а понекад се изгуби? Смањите. И она је сасвим исправно рекла, смањите на минимални број животиња како бисте могли да одговорите на своје питање. И даље морате бити правилно напајани. Прегледам много радова где људи имају једног или два мајмуна, и потпуно су недовољно напајани, и кажу: „Па, морамо да смањимо број животиња.“

То је губљење времена јер немате довољно да одговорите на питање. Зато мислим да је оно што је др Рихтер рекао невероватно важно. Смањите на ниво где и даље можете да одговорите на питање, али смањите колико год можете.

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Да, а онда неки, неки људи кажу: „Зашто не користите органоиде? Они су као у посуди. Имате мозак у посуди.“ Али да, ми већ све ово радимо колико можемо, зар не? Имамо људске ћелије. Скринирамо их. Посматрамо генетске механизме. Све то радимо. Користимо и биоинформатику.

Имамо све алате овде. Нико не мора [00:24:00] да нам каже да то урадимо. Ми то радимо. Међутим, када дођете до старења, када желите да погледате васкуларизацију, интеракције зрелог имуног система, неуроимунологију, онда ако желите да имате интеракције мозга и периферних органа, ако имате понашање и функцију, сложена кола, когницију, о томе смо већ говорили.

Крвно-мождана баријера као фармаколог, фармакокинетика, интеракција црева и мозга, или желите да тестирате нови хируршки уређај попут дубоке стимулације мозга, и даље вам је потребан нетакнути организам. И зато и даље морамо да учимо. Али сви тежимо ка већем знању користећи све што је доступно да замени, зар не?

А онда, можда у далекој будућности, имаћемо идеалан модел који је дигитални близанац нашег пацијента и који је пуњен свим информацијама о болести и биологији како би се предвидели проблеми безбедности и ефикасности. Али далеко смо од тога јер немамо информације које можемо да подесимо системом [00:25:00].

Не знамо довољно о ​​болести и о биологији. Зато ћемо и даље морати да радимо више истраживања јер пацијентима хитно треба побољшање терапије.

Проф. Тијаго Оутеиро: Одлично. Не, апсолутно се слажем.

Мислим да је ово било веома информативно. Нажалост, ближимо се крају, па бих желео да сваком од вас пружим прилику да додате све што мислите да смо можда пропустили, а можда желите да додате. Џефе. 

Проф. Џефри Кордовер: Па, само желим да лаици знају да радимо најнапорније што можемо, најбрже што можемо, како бисмо покушали да помогнемо људима са Паркинсоновом болешћу и другим неуродегенеративним болестима. Животињски модели су кључни за тај процес.

Проф. Тиаго Оутеиро: Франзиска

Проф. Франциска Рихтер Асенсио: Тачно. И да чинимо све што можемо да смањимо, усавршимо, заменимо, а да и даље имамо висококвалитетне податке. То је оно што бих ја додала са своје стране.

Проф. Тијаго Оутеиро: Дивно. [00:26:00] Хвала вам пуно, обојици, на вашем времену, на увиду у тако сложену област. Рекли сте нам да нам је на располагању мноштво модела, од модела токсина, преко генетских модела, до модела посредованих вирусним векторима, па све до модела заснованих на ињекцијама протеина.

Крећемо се ка овом циљу да имамо моделе вишеструких патологија за које мислимо да ће много боље представљати оно што се заиста дешава у мозгу старијих људи. Зато мислим да има много разлога за наду у будућности. И последња мисао коју бих желео да напоменем јесте да је употреба животињских модела већ значајно утицала и трансформисала начин на који данас лечимо Паркинсонову болест и да ће то само наставити да помаже у будућности.

И то не значи да, као што је Франциска рекла, не користимо ћелијске моделе и органоиде и све те фенси технологије, али има [00:27:00] простора и простора за све ове моделе. Зато вам још једном хвала пуно. Било ми је задовољство што сте били у подкасту.

Проф. Франзиска Рицхтер Ассенцио,: Хвала, Тиаго

Проф. Џефри Кордовер: Хвала вам.

Проф. Тијаго Оутеиро: И хвала свим нашим слушаоцима. Позивамо вас да нам се поново придружите у нашим предстојећим подкастима.

Хвала.