Иди на садржај
Међународно друштво за Паркинсонову болест и поремећаје кретања

Поремећај спектра укочености личности

Клинички преглед

Синдром укочене особе (СУО) је редак аутоимуни поремећај покрета који погађа централни нервни систем и клинички се карактерише укоченошћу мишића, грчевима и повећаним одговором преплашења (несвесни одбрамбени одговор) на неочекиване стимулусе.

СПС припада групи поремећаја из спектра синдрома укочене особе (СПС) који деле исте клиничке карактеристике и спектар антитела против неуронских протеина, који учествују у нормалној инхибицији централне хиперексцитабилности, што објашњава његове клиничке карактеристике. Тачан патофизиолошки механизам још увек није познат.

Укоченост мишића обично почиње подмукло у доњем делу леђа и ногама и може да имитира бол у доњем делу леђа, али временом има тенденцију да напредује на друге делове тела, углавном на дисталне делове екстремитета и трбушне мишиће. Као резултат тога, пацијенти се јављају са типичним „укоченим“ или „роботским“ ходом са преувеличаном лумбалном хиперлордозом. Укоченост обично нестаје у сну или под анестезијом.

Погледајте комплетан опис  

Мишићни грчеви код СПС-а су болни и повремени. Обично се јављају као резултат неочекиваних спољашњих стимулуса, углавном тактилних, акустичних или емоционалних стимулуса и обично трају неколико секунди или минута. Екстремни грчеви могу довести до спонтаних прелома и сублуксација зглобова или неконтролисаних падова особе са типичним падом „као балван“.

Пацијенти са СПС-ом такође често манифестују немоторне карактеристике као што су анксиозност, депресија и фобије специфичне за задатак. Најчешћа је агорафобија, са страхом од пада ако се хода без помоћи. Такође, могу се јавити пролазни симптоми аутономне дисфункције који доводе до симпатичке хиперактивности са знојењем, хиперпирексијом или сексуалним дисфункцијама.

Поред класичног СПС-а, постоје фокални облици болести када су симптоми изоловани на једном делу тела, нпр. синдром укочених удова, или облици повезани са додатним неуролошким карактеристикама (нпр. епилепсија, атаксија, полинеуропатија), а такође и фулминантни, а понекад и фатални облици као што је прогресивна енцефаломијелопатија са ригидношћу и миоклонусом (ПЕРМ).

Дијагноза СПС-а заснива се на његовој клиничкој презентацији. Налази повишених титара стандардних антитела против ГАД-а, глицина, ДППX-а, ГАБАРАП-а, гефирина и амфифизина у цереброспиналној течности и крви могу бити корисни, али нису кључни за дијагнозу. ЕМГ студије показују неспецифичне континуиране потенцијале активности моторних јединица (ЦМАП) у захваћеним мишићима. Електрофизиолошке студије екстероцептивних рефлекса са абнормалним инхибиторним рефлексом масетера са губитком С2 компоненте и скраћеном латенцијом опоравка Р2 у рефлексу трептаја су специфичније.

МРИ мозга и кичме су нормални и користе се само да би се искључиле друге могуће дијагнозе.

СПС је често повезан са другим аутоимуним болестима, укључујући витилиго, дијабетес мелитус и тиреоидитис. Неки облици (углавном повезани са антителима против амфифизина) могу бити повезани са неоплазмама.

Терапија SPSD-а заснива се на тријади симптоматског лечења, имунотерапије и уклањања тумора/онколошког лечења где је то потребно.

Симптоматско лечење се заснива на лековима са ГАБА-ергичким дејством. Ипак, због своје аутоимуне природе, основни третман је имунотерапија која користи кортикостероиде, интравенске имуноглобулине (IVIG) и/или плазмаферез као терапију прве линије, која се ескалира до имунотерапије друге линије користећи нпр. циклоспорин, циклофосфамид или микофенолат мофетил у случајевима који не реагују на лечење. Лечење основног онколошког процеса је кључно у случајевима са паранеопластичном асоцијацијом.

Прогноза болести је променљива.

 

Допринос др Каилаша Бхатије
Институт за неурологију
Одељење Собел
Лондон, Велика Британија

Ажурирања за 2019. годину, допринели:
др Петра Дошекова
Јединица за поремећаје кретања и Центар за ретке поремећаје кретања,
Одељење за неурологију
Универзитет П.Ј. Шафарика
Кошице, Словачка

 

Молимо вас да сачекате док прикупимо ваше резултате.

средства

Најновији чланци у часопису

Најновије истраживање SPSD-а објављено у часописима „ Поремећаји кретања “ и „Поремећаји кретања: Клиничка пракса“

opširnije

Видео библиотека случајева

Скоро 2,000 видео снимака случајева који илуструју различите проблеме кретања.
✪ САМО ЗА ЧЛАНОВЕ

opširnije

избриши све

Врста ресурса

Подтеме области интересовања

Молимо вас да сачекате док прикупимо ваше резултате.

Најновији садржај

Веб чланак

Актуелне теме и контроверзе о поремећајима из спектра укочености личности (SPSD)

Прочитајте чланак

Врста ресурса
  • Веб чланак
Подтеме области интересовања
  • Функционални поремећаји кретања
  • Синдром укочене особе (СУО)

Информативни материјали

Хронологија историје СПС-а

Прикажи пуну величину

Погледајте референце


РЕФЕРЕНЦЕ 

Балинт, Б., Јаријус, С., Нагел, С., Хаберкорн, У., Пробст, Ц., Блокер, ИМ, Бахц, Р., Коморовски, Л., Штокер, В., Каструп, А., Куте, М., и Мајнк, ХМ (2014). Прогресивни енцефаломијелитис са ригидношћу и миоклонусом: нова варијанта са DPPX антителима. Неурологија, 82(17), 1521–1528. https://doi.org/10.1212/WNL.0000000000000372

Блум, П. и Јанковић, Ј. (1991). Синдром укочене особе: аутоимуна болест. Поремећаји кретања: званични часопис Друштва за поремећаје кретања, 6(1), 12–20. https://doi.org/10.1002/mds.870060104

Бојарди, А., Крена, П., Бусоне, Г., Негри, С., и Мерати, Б. (1980). Неуролошка и фармаколошка евалуација случаја синдрома укоченог човека. Часопис за неурологију, 223(2), 127–133. https://doi.org/10.1007/BF00313175

Батлер МХ, Хајаши А, Окоши Н, и др. Аутоимунитет на гефирин код Стиф-Мановог синдрома. Neuron. 2000;26(2):307-312. https://doi:10.1016/s0896-6273(00)81165-4

Блум, П. и Јанковић, Ј. (1991). Синдром укочене особе: аутоимуна болест. Поремећаји кретања: званични часопис Друштва за поремећаје кретања, 6(1), 12–20. https://doi.org/10.1002/mds.870060104

Де Камили П, Томас А, Кофијел Р и др. Протеин амфифизин повезан са синаптичким везикулама је аутоантиген од 128 kD код Стиф-Мановог синдрома са раком дојке. J Exp Med. 1993;178(6):2219-2223. https://doi:10.1084/jem.178.6.2219

Фоли Ф, Солимена М, Кофијел Р и др. Аутоантитела на синаптички протеин од 128 kD код три жене са синдромом укоченог човека и раком дојке. N Engl J Med. 1993;328(8):546-551. https://doi:10.1056/NEJM199302253280805

Хачинсон М, Вотерс П, Мекхју Ј, и др. Прогресивни енцефаломијелитис, ригидност и миоклонус: ново антитело глицинског рецептора. Неурологија. 2008;71(16):1291-1292. https://doi:10.1212/01.wnl.0000327606.50322.f0

Мартинели, П., Пацаља, П., Монтања, П., Кокања, Г., Рицуто, Н., Симонати, С., и Лугарези, Е. (1978). Синдром укоченог човека повезан са ноћним миоклонусом и епилепсијом. Часопис за неурологију, неурохирургију и психијатрију, 41(5), 458–462. https://doi.org/10.1136/jnnp.41.5.458

Мајнк, Х.М., Рикер, К. и Конрад, Б. (1984). Синдром укоченог човека: нови патофизиолошки аспекти абнормалних екстероцептивних рефлекса и одговор на кломипрамин, клонидин и тизанидин. Часопис за неурологију, неурохирургију и психијатрију, 47(3), 280–287. https://doi.org/10.1136/jnnp.47.3.280

Мерш ФП, Волтман ХВ. Прогресивна флуктуирајућа мишићна ригидност и спазам („синдром укоченог човека“); извештај о случају и нека запажања у 13 других случајева. Proc Staff Meet Mayo Clin. 1956;31(15):421-427.  

Мамоли, Б., Хајс, В. Д., Маида, Е. и Подрека, И. (1977). Електрофизиолошке студије о синдрому „укоченог човека“. Часопис за неурологију, 217(2), 111–121. https://doi.org/10.1007/BF00312924

Петит-Педрол М, Арманг Т, Пенг X, и др. Енцефалитис са рефракторним нападима, статус епилептикус и антитела на ГАБАА рецептор: серија случајева, карактеризација антигена и анализа ефеката антитела. Lancet Neurol. 2014;13(3):276-286. doi:10.1016/S1474-4422(13)70299-0  

Рају Р, Ракочевић Г, Чен З, и др. Аутоимунитет на протеин повезан са ГАБАА рецептором код синдрома укочене особе. Brain. 2006;129(Pt 12):3270-3276. https://doi:10.1093/brain/awl245

Солимена М, Фоли Ф, Денис-Донини С, и др. Аутоантитела на глутаминску киселину декарбоксилазу код пацијента са синдромом укоченог човека, епилепсијом и дијабетесом мелитусом типа I. N Engl J Med. 1988;318(16):1012-1020. https://doi:10.1056/NEJM198804213181602

СПС графика за друштвене медије

О СПС-у